U Aristotelovoj Politici navodi se da mora postojati vrhovna vlast u državi kao i da vlast može biti u rukama jednog, nekoliko i mnogih. Ako vlada jedan čovek onda je diktatura, više ljudi onda je oligarhija i ceo narod onda je demokratija. Koja od ovih mogućnosti je bolja? Ovo pitanje je bolje odgovoriti tako što ćemo postaviti još jedno pitanje – kome se postavlja ovo pitanje? Ako je neko diktator onda je njegov odgovor jasan. Ako neko pripada, recimo, malom bogatom i aristokratskom krugu ljudi onda će on smatrati da ta grupa treba da ima prvenstvo. Svi ostali bi, po prirodi stvari, trebali da se zalažu za treću mogućnost. Ako bi se svi ostali zalagali i još važnije bili spremni da se bore za treću mogućnost, onda prve dve mogućnosti ne bi bile moguće, jer ogromna većina uvek ima veću snagu od pojedinca ili neke male grupe. Jedini način da jedan čovek ili mala grupa ljudi mogu da vladaju nad mnoštvom je da poseduju lidersku veštinu manipulacije koja će ubediti većinu da oni vladaju u njihovom interesu. I tu dolazimo do Makijavelija i njegovog dela Vladalac koji je, valjda, najbolji i najiskreniji opis veštine vladanja i u kome on nije bio toliko kreativan koliko je bio realista koji opisuje prilike u kojima je živeo i kojima je svedočio kao državni zvaničnik republike Firence. Dva citata iz Vladaoca daju dobru sliku o suštini njegove poruke vladarima ovog sveta. Prvi citat se tiče toga kako vladar treba da posmatra na vrline i poroke: „I opet, on ne treba da oseća nelagodu zbog izlaganja prekoru za te poroke bez kojih država može biti spašena samo uz poteškoće, jer ako se sve pažljivo razmotri, naći će se da nešto što izgleda kao vrlina, ako se sledi, bilo bi njegova propast; dok nešto drugo, što liči kao porok, ako se sledi donosi mu sigurnost i prosperitet“. Drugi citat govori o izvorima opasnosti za vladara: „Iz ovog razloga princ treba da ima dva straha, jedan unutrašnji, koji se tiče njegovih podanika, drugi spoljašnji, koji se tiče svetskih sila“. Ono što je bila najveća zabluda Makijavelija je njegova nada da vladalac sa takvim veštinama i osobinama može imati neku uzvišenu državnu misiju drugačiju od ogoljene volje za moć i pukog samoodržanja na vlasti. La Boetie objašnjava kako je moguća vlast jednog tiranina nad mnogima: “ On koji dominira nad vama ima samo dva oka, dve ruke i jedno telo, ne više od onoga što poseduje poslednji čovek u beskrajnom broju stanovnika u vašim gradovima; on ima zaista ništa više od one moći koju mu vi darujete da vas uništi. Gde je on obezbedio dovoljno očiju da vas špijunira, ako mu ih vi sami niste obezbedili? Kako on može da ima tako mnogo ruku da vas bije sa njima, ako ih nije pozajmio od vas? Noge koje gaze vaše gradove, gde ih je dobio ako nisu vaše? Kako može da ima neku moć nad vama osim kroz vas? Kako bi se usudio da vas napadne ako nema saradnju sa vama? Šta bi mogao da vam uradi ako se vi sami niste urotili sa lopovom koji vas pljačka, ako niste saučesnici ubici koji vas ubije, ako niste izdajnici prema sebi? „. Drugim rečima, jedino narod ima suverenitet koji ne može da izgubi čak ni u tiraniji, jer je ona moguća samo ako postoji prećutna saglasnost naroda. Teorijsko shvatanje koje suverenost naroda dovodi u vezu sa prirodnim pravom, transcedentnim pravom ili platonskim svetom ideja, zapravo zamagljuje suštinu, zato što je suverenost naroda faktičko stanje u državi.
Vlast ne postoji bez države. Nikada nećemo tačno saznati kada, kako i gde je osnovana prva država, jer pismenost (pa samim tim i pismeni tragovi) kao izum nije prethodila već je sledovala nastanku države kao socijalne inovacije. Pismenost je inače kao izum nastala zbog potrebe države da ubira porez i vodi evidenciju o poreskim obveznicima, a tek onda se koristila za druge namene. Ako bi smo morali da učinimo učeno nagađanje, onda je prvu državu, pre oko 6 hiljada godina, osnovala družina razbojnika koji su posle pljačke rešili da ostanu i da umesto reči pljačka koriste reč oporezivanje. Od tada pa do danas, suština i svrha države je bila i ostala ista, a to je stvaranje i prisvajanje ekonomskog viška za ove ili one potrebe. Vođa razbojnika je dobio titulu kralja, a njegovi vojnici su postali aristokrati koji su zaslužili deo plena i luksuzan život, ali su zauzvrat morali da žrtvuju svoju slobodu i da prihvate njegovo prvenstvo. Pošto su kao vojska potčinili i tlačili neku veću populaciju seljaka, samo njihovo jedinstvo, disciplina i poslušnost prema jednom generalu su mogli da im obezbede tu presudnu prednost u sukobu sa neorganizovanom masom podanika ili spoljnim neprijateljem. Međutim, duh pobune im je uvek visio nad glavama kao mač, kao i opasnost spolja. Takav nepravedni poredak je morao da se na neki način legitimizuje i da se obezbedi unutrašnji mir. Korišćena je religija i umetnost, kralj je predstavljan kao božji izaslanik na zemlji, izmišljane su ceremonije i rituali, robskim radom podanika građeni su gradovi sa grandioznim hramovima i palatama, veliki zidovi i tvrđave, spomenici i infrastruktura (brane, sistemi za navodnjavanje, putevi). Sve je to trebalo da zadivi i izazove strahopoštovanje kod prostog sveta. Pismeni ljudi, u službi kralja, pisali su hvalospeve i stvarali mitove koji su veličali njihovog mecenu i gospodara. Zato su u istoriji retki pismeni izvori koji se bave običnim ljudima i njihovim životom.
Prema autoru Robert L. Carneiro:“… čovek je živeo u družinama ili selima koja, koliko možemo da kažemo, su bila potpuno autonomna. Ne pre možda 5000 godina p.n.e. su sela počela da se okupljaju u veće političke jedinice. Ali, jednom kada je proces okupljanja počeo, nastavio se bržim tempom i doveo, oko 4000 godina p.n.e., do formiranja prve države u istoriji.“. „Bez obzira na nedostatke u pojedinim teorijama prisile, ipak, nije upitno da je, na jedan ili drugi način, rat odigrao ključnu ulogu u nastanku države. Istorijski ili arheološki dokazi o ratu su pronađeni u ranim fazama formiranja države u Mesopotamiji, Egiptu, Indiji, Kini, Japanu, Grčkoj, Rimu, severnoj Evropi, centralnoj Africi, Polineziji, Srednjoj Americi, Peru-u i Kolumbiji, da se imenuju samo istaknuti primeri.“ (Teorija o poreklu države, Robert L. Carneiro). Lovac-sakupljač od pre 200 hiljada godina anatomski se nije razlikovao od savremenog čoveka. On je živeo u malim grupama, bio je u stalnom pokretu i iz svoje postojbine u Africi brzo se raširio po planeti. Sedelački način života i poljoprivredna delatnost kao osnovni izvor hrane počeli su posle poslednjeg ledenog doba pre nekih 10 hiljada godina, tako da su nastanak države i poslednjih 6 hiljada godina samo vrh ledene sante ljudskog postojanja na planeti.
Nastanak države je prvobitni greh i institucionalni koren svih hijerarhijskih struktura, eksplatacije i nepravdi u društvu koje su postojale tokom istorije. Međutim, iako država nije imala uzvišene uzroke nastanka, takvoj inovaciji možemo zahvaliti i druge značajne inovacije koje su relativno brzo usledile: razvoj pismenosti, podela rada i nastanak novca. Bez pismenosti ne bi bila moguća akumulacija ljudskog znanja i tehnološke revolucije kojima svedočima, a bez složenije podele rada i novca ne bi bila moguća tržišna ekonomija i materijalno blagostanje koje smo danas dostigli. Isto tako, kao što i vatra može biti zao gospodar, a dobar sluga, država ne mora nužno biti tamnica naroda, već može postati i čuvar slobode.
I pored svega, pogrešno bi bilo svoditi modernu državu na aparat prisile. Iz toga proizilaze i ostale zablude. Država je pre svega hijerarhijski mehanizam za koordinisanje kolektivne akcije, koji je podržan nadmoćnim represivnim aparatom na određenoj teritoriji. Prisila je više izuzetak i vlast koja bi se zasnivala na nasilju bila bi kratkog veka. Mudra vlast više računa na dobrovoljno prihvatanje koje će obezbediti unutrašnji mir i spoljnu otpornost. Anarhisti koji su a priori protiv koncepta države imaju pre svega u vidu represivni aparat države, međutim, nemoguće je odbaciti element kolektivne akcije države. Tako je npr. moderna država sa složenom podelom rada nezamisliva bez impozantne infrastrukture koju planira, obezbeđuje i održava država. Kako bi anarhisti rešili taj problem? Isto tako, ostaje staro pitanje kako bi sprečili, posle ukidanja države, rat svih protiv svih, kao i da neka grupa ljudi ponovo ne poželi da uspostavi neku primitivnu državu sa ciljem eksplatacije porobljenih? Ili možda veruju da je moguće ljudsku prirodu toliko popraviti? Odumiranje države je moguće samo u domenu prisile, tako što će se ona u većem stepenu demokratizovati i odražavati suverenu volju naroda.
Bez autonomnog tržišnog mehanizma nije moguća demokratija. Ekonomska sfera je važna sfera u ljudskom životu koja omogućava zadovoljenje materijalnih potreba ljudi. Od svog nastanka država je bila tutor, regulator i eksplatator u toj oblasti. Samo u trgovačkim centrima gde je preterano mešanje bilo očigledno štetno, država se uzdržavala od potpune kontrole. Slobodna trgovina je preteča tržišne ekonomije koja postoji tek nekih 200 godina. Tržište je decentralizovan sistem i prožet je demokratskim principom. U tržišnoj ekonomiji mnoštvo potrošača (tražnja) i proizvođača (ponuda) donose autonomno odluke na bazi kojih se formiraju cene proizvoda i rada koje su objektivne za svakog pojedinačnog učesnika( pojedinačni učesnici nemaju uticaj na cene ). U tržišnom sistemu potrošač je postavljen na pijedestal i njegove preferencije su presudne, a ne arbitrarne i korumpirane političke odluke. Tržište je samoregulišući sistem koji superiorno raspoređuje resurse u skladu sa potrebama potrošača. Ako bi smo tržišnu ekonomiju uporedili sa komandnom ekonomijom koja je praktikovana u državnom socijalizmu, onda je planska ekonomija centralizovan i birokratski sistem odlučivanja u ekonomskoj sferi koji se bazira na planovima koji imaju kvantitativne ciljeve koji se mogu izraziti u fizičkim jedinicama ili finansijski. Takvi planovi nikada ne mogu obuhvatiti kvalitet niti mogu precizno predvideti potrebe ljudi. Zbog toga plansku privredu karakterišu hronične nestašice i očajan kvalitet posebno u potrošačkom sektoru. Državni socijalizam koji se razvijao u Rusiji, zatekao je feudalnu i agrarnu zemlju, sa industrijom u povoju. Visoke stope rasta koje je ostvario u početku tiču se dva faktora, prvi je preraspodela radne snage iz poljoprivrede u industriju (industrijalizacija) i obimni infrastrukturni radovi i drugi je surova eksplatacija. Problem nikada nije bio da se ostvare visoke stope rasta, dovoljno je, recimo, da se uvede radno vreme od 16h dnevno, sedam dana u nedelji, ali visoke stope rasta ne mogu biti opravdanje za teror kojem su izložene generacije koje se žrtvuju zarad neke neizvesne budućnosti. Nažalost, prirodne stope rasta u tržišnoj ekonomiji su 2% do 3%, ali kada se ostvaruju u kontinuitetu, onda daju izuzetne rezultate. Bez tržišnog mehanizma nije moguća demokratija, iako tržišna ekonomija ne proizvodi automatski i demokratski poredak. Tamo gde su svi finansijski zavisni od države, malo ko je spreman da se zameri vlastima i da ugrozi svoju dobrobit radi opšte dobrobiti. Zahvaljujući elementima tržišta u srednjem veku u Evropi formirana je buržoaska klasa koja je bila glavni nosilac promena u velikoj transformaciji iz feudalnog društva u kapitalističku demokratiju. Međutim, tržišna ekonomija i kapitalizam nisu sinonimi, jer se kod izraza kapitalizam implicitno stavlja akcenat na odnos rada i kapitala, dok tržišni mehanizam može da obuhvati npr. i radničke kooperative. Treba istaći da tržišni mehanizam nije savršen i da postoje izuzeci gde on ne daje superiorne rezultate. U oblastima gde postoje univerzalna ljudska prava ljudi kao što je školstvo i zdravstvo, tržište je inferioran mehanizam, iz jednostavnog razloga što oni koji nemaju kupovnu moć da plate cenu koja je formirana na bazi ponude i tražnje, ostaju bez svojih prava. U tim oblastima pokušaj kombinovanja tržišnog mehanizma i državne interevencije isto tako ne daje dobre rezultate sa stanovišta efikasnosti i racionalnosti, zato što državni podsticaji deformišu tržišni mehanizam i obratno tržišni mehanizam obesmišljava dobre namere državne intervencije. To ne znači da treba zabraniti privatni sektor u toj oblasti, ali on treba da bude finansijski nezavisan od države. Isto tako u bazičnim naučnim istraživanjima koja podrazumevaju dugoročna ulaganja i imaju visok nivo neizvesnosti u pogledu uspeha i profita, tržišni mehanizam je inferioran u odnosu na državne projekte. Mnoge velike inovacije kao što su npr. kompijuteri, internet ili pametni telefoni imaju svoju osnovu u bazičnim istraživanjima koje je finansirala država. Isto tako, tamo gde postoje prirodni monopoli (vodovod, elektroenergija, infrastruktura i sl.), državna intervencija je po pravilu efikasnija od tržišta. Državna intervencija je nužna i prilikom ekonomskih kriza, kada dolazi do oštrog pada agregatne tražnje i kada je država u stanju da svojom potrošnjom i budžetskim deficitima amortizuje posledice. Često su te krize nastale ne funkcionisanjem samog tržišta, već mešanjem države putem arbitrarnih aktivnosti centralne banke (upravljanje kamatom i kursom), preteranom državnom potrošnjom i lošom regulacijom (distorzije). Tržišna ekonomija je u stalnom procesu restruktuiranja, neka radna mesta se zatvaraju, druga se otvaraju i to podrazumeva da uvek postoji rezervoar nezaposlene radne snage koja je u potrazi za novim poslom i kojoj su nužne prekvalifikacije, dokvalifikacije, dodatno obrazovanje i finansijska potpora. Država je dužna da pruži punu podršku nezaposlenima u tom periodu koji bi, inače, bez toga za njih bio traumatičan i neproduktivan, a u kriznim situacijama to znači i pokretanje javnih radova koji će apsorbovati višak radne snage. To je ekonomski racionalno i sa socijalne strane opravdano rešenje, posebno kada se uporedi sa alternativom da država subvencioniše privilegovane kompanije pod parolom očuvanja radnih mesta, gde uvek postoji opravdana sumnja da se radi o saradnji političkih i ekonomskih struktura koja je motivisana privatnim interesima. Dakle, država da bi bila efikasna treba u ekonomiji da poštuje princip „neka stvari idu svojim tokom“, osim u oblastima i situacijama gde je tržište inferiorno i neadekvatno. Neoliberali, za razliku od liberala u feudalnom društvu koji su se borili za osnovne ekonomske slobode, upravo žele privatizaciju i tržište u oblastima gde je tržište inferiorno. Međutim, neki njihovi protivnici se zalažu za drugu krajnost u vidu etatizma i mešanja države u sve i svašta i time idu na ruku onima koji žele da te ekstreme predstave kao jedine dve alternative, pri čemu bi na kraju uvek pobedili lobiji koji stoje iza neoliberala. Međutim, gde su neoliberali u pravu? Neoliberali su u pravu kada tvrde da onda kada se država meša u sve i svašta to uvek nosi sa sobom potencijal za dodeljivanje privilegija, korupciju i favorizovanje uskih interesa. Imajući u vidu da moderne države troše oko 40% nacionalnog dohodka, da prosečni zaposleni radi oko 5 meseci za državu, 1 mesec za vlasnike kapitala i 6 meseci za sebe i u slučaju da u državi postoji visok stepen korupcije, bezakonja, nepotizma, stranačkog zapošljavanja i privatizacije države, onda su neoliberali ponovo u pravu kada se zalažu za minimalnu državu. Tržišnom mehanizmu se može prigovoriti da a priori podrazumeva socijalne nejednakosti i to jeste jedan od njegovih nedostataka, ali sa druge strane mnogo veće nepravde i nejednakosti proizvodi nekontrolisana i korumpirana poreska politika i državna potrošnja, kao i monetarno-kreditna politika države koja favorizuje krupan kapital.
Monarhije, republike, državni socijalizam, kapitalistička demokratija, predstavnička demokratija – sve su to razni nazivi za razne političke i državne organizacije, ali im je suština uvek ista i dobija se odgovorom na pitanje – da li vlada jedan čovek, grupa ljudi ili narod? Malo ko bi danas bio spreman da osporava suverenitet naroda, ali su zato mnogi spremni da licemerno maskiraju fasadom odstupanje od narodnog suvereniteta. Samo ako narod u višem stepenu praktikuje suverenost , država će u višem stepenu voditi računa o opštem interesu. Da li ćemo imati slobodoumne i aktivne građane zavisi i od vaspitanja u porodici, obrazovnog sistema i medijske slike. Vlasti u državi retko imaju interes da promovišu vrednosti kao što je sloboda i aktivizam građana, jer njima, iz jasnih razloga, najviše odgovaraju građani koji redovno plaćaju porez i koji su apolitični. Moderne predstavničke demokratije su ograničene demokratije, koje u svojoj suštini predstavljaju oligarhijske strukture moći. Biranje predstavnika naroda, samo po sebi ima oligarhijski karakter. Mala grupa izabranih predstavnika sprovodi vlast u ime naroda, a da pri tome narod ima minimalnu kontrolu nad njima koja se svodi na to da može da ih promeni svake četiri godine. U antičkoj Atini npr. nije bilo izbora, već su građani dobijali kratkotrajne javne funkcije žrebom. Svaki građanin je smatran jednako sposobnim da vrši javnu funkciju, a izbori su smatrani aristokratskim metodom. Savremeni masovni mediji su oligopolske strukture – postoji mali broj uticajnih masovnih medija i njihovih vlasnika. Takođe, uvek postoji mali broj moćnih političkih stranaka koje su hijerarhijski organizovane, sa manjim ili većim stepenom demokratije unutar organizacije. Izbor je po pravilu takav da glasač treba da se opredeli za manje zlo, a ne da glasa iz uverenja. To nije slučajno, zato što prava rešenja i programi koji imaju u vidu šire interese u društvu ili nisu u ponudi ili su stranke koje ih zastupaju marginalizovane i oklevetane. Autoritarni šef stranke, preko stranke može da kontroliše izvršnu, zakonodavnu pa čak i sudsku vlast. Time je obesmišljena ta osnovna podela vlasti koja je trebala da spreči koncentraciju moći u rukama jednog čoveka ili male grupe ljudi. Takva politička struktura otvara prostor za uticaj moćnih lobija, kako domaćih tako i stranih, koji imaju razne legalne i druge načine da utiču na upravljanje državom i da taj uticaj bude mnogo veći od uticaja javnog mnjenja i naroda. Ilustrativno je kako je moguće izbornim sistemom otstupiti od narodnog suvereniteta. Proporcionalni izborni sistem u kome građani glasaju za liste, a u realnosti glasaju za lidera stranke, koji određuje ko će i na kojem mestu biti na listi, isto tako odstupa od narodnog suvereniteta, jer tako izabrani narodni poslanici ne predstavljaju narod, već volju šefa stranke. Kada imate „narodne“ poslanike koje je narod prvi put video i čuo u sali Narodne skupštine, onda nije čudno ni kada imate iste takve ministre koji su tobože nekakvi eksperti. Državni aparat nije ništa drugo neko skup stručnjaka iz raznih oblasti, razvrstanih po ministarstvima. Kakvi su to još dodatni stručnjaci potrebni? Da li npr. ministar vojske treba da bude vojni general i da li se time gubi civilna kontrola? Uvek će postojati interesne grupe, domaće ili strane, koje se zalažu za tehnokratiju i koje u javnosti mistifikuju javne funkcije kako bi ih dodelile određenim ljudima koje će predstaviti kao nepristrasne stručnjake koji poseduju neka ezoterijska znanja koja nisu dostupna ostalim ljudima. Centralno političko pitanje je raspored novca u državnom bužetu, ali to nikako ne može biti ekspertsko pitanje. Da li će više ili manje budžetskog novca biti dodeljeno npr. zdravstvu i školstvu ili nekim privilegovanim grupama, nije stvar ekspertskog znanja već raznih interesa koji postoje u društvu. Proporcionalni izborni sistem, sa druge strane, može da obezbedi učešće većeg broja stranaka u političkom životu. Možda bi najbolje rešenje bio kombinovani izborni sistem gde bi se 2/3 poslanika biralo na direktnim izborima ( poslanici se biraju imenom i prezimenom), a 1/3 poslanika proporcionalnim sistemom gde bi i manje stranke imale priliku da uđu u parlament i zastupaju svoje ideje. (Zanimljivo je da se u našem jeziku za narodnog predstavnika kaže poslanik – onaj koji je poslan od naroda.). Stvarna demokratija je jedino direktna demokratija gde se narodna volja, posle temeljne javne rasprave, ogleda u većinskoj odluci o nekom pitanju. Politička pitanja nisu kviz pitanja, da bi glasači mogli odgovorno da glasaju mora postojati javna rasprava gde će se ravnomerno čuti argumenti za i protiv. Narod treba da učestvuje u raspravi, da glasa i da broji glasove. Učestvuje bilo pasivno tako što prati javnu raspravu, aktivno tako što učestvuje na skupovima, tribinama, inicijativama, protestima i sl., glasa u što većem broju i učestvuje u komisijama koje broje glasove. U modernom dobu informatičke revolucije, postoje ideje o elektronskom glasanju u raznim formama, koje bi olakšale i učinile efikasnim glasanje. Međutim, tu vreba opasnost velike prevare i manipulacije. Elektronske sisteme koje je ljudski um stvorio, ljudski um može i da hakuje i zloupotrebi. Zbog tajnosti glasanja, elektronski zbir se nikada ne može proveriti. Kada bi glasanje bilo javno, onda bi svaki građanin mogao u elektronskoj bazi podataka da proveri kako je njegov glas unet i da prenosom baze u Excel proveri ukupan zbir. Ako to nije slučaj, onda je elektronsko glasanje neprihvatljivo. Tamo gde postoji privid pluralnih medija ili gde postoji monopol nad medijima neke oligarhije, suverena volja naroda može biti izmanipulisana i usmeravana da radi protiv svojih interesa. Međutim, to nije argument protiv direktne demokratije, jer narod kao nosilac suvereniteta ima pravo na greške, a uzurpator nema ovlašćenja ni onda kada je u pravu. Državna televizija ako je dobro osmišljena i ako u njenom upravljanju ravnopravno učestvuju razni politički akteri, uvek može da obezbedi javni prostor za rasprave i prezentovanje ideja i programa. Može npr. postojati jedan državni kanal koji bi 24h, sedam dana u nedelji, ravnomerno pratio aktivnosti svih političkih aktera. Internet pruža veliki potencijal za pluralizam i oštru konkurenciju mnoštva medija, koji se sa lakoćom osnivaju i imaju prilično niske troškove funckonisanja. Javna debata koja je fokusirana na ličnosti, na njihove mane, sposobnosti, stručnost i sl., po pravilu je na pogrešnom tragu, jer iako ličnosti mogu imati pozitivan ili negativan uticaj, one isto tako trpe uticaj državne i institucionalne strukture koja ih usmerava i motiviše u nekom pravcu. Da bi debata bila plodotvorna ona treba da sadrži pitanja koja se tiču sistemskih rešenja. Što se tiče pitanja o trošku demokratije, sigurno je da demokratija košta, ali posmatrano u dugom roku, to je po narod ubedljivo najjeftiniji sistem upravljanja. Tamo gde ne postoji demokratska kontrola vlasti, privatni interesi imaju prednost i najisplativija investicija je lobiranje i korupcija, jer se uloženo stostruko vraća. Autokrati su skloni, bar prema istoriji, da čine katastrofalne greške, zbog kojih je ispaštao ceo narod i zato je opasno prepustiti sudbinu opšteg dobra jednom čoveku.
Društveni razvoj nikada nije bio deterministički određen objektivnim okolnostima u toj meri da svest i volja ljudi nisu mogli da menjaju tokove istorije. Svaka generacija može da bira svoj put. Progresivne snage uvek mogu da nađu snagu za transformaciju društva u pravcu većeg stepena demokratizacije kako u političkoj, tako i u ekonomskoj sferi. U demokratiji je osnovni princip „odozdo na gore“ i zato su važni aktivni i samoorganizovani građani, koji pre svega trebaju da počnu od svojih lokalnih sredina. Slobodnim asocijacijama građana, koje se finansiraju članarinama, sa unutrašnjom direktnom demokratijom, bez hijerarhije moći, bez umišljenih vođa, sa pozicijama koordinacije gde postoje samo prvi među jednakima, sa čestim unutrašnjim izborima i rotacijama, gde se odluke donose posle temeljne rasprave i na bazi konkurencije dobrih ideja i predloga – takvi široki pokreti građana mogu postati pokretač tih promena. U političkoj sferi neophodno je transformisati postojeću ograničenu demokratiju u pravcu države prava koja će produbiti postojeća politička, građanska i socijalno-ekonomska prava građana, ali i sprečiti tiraniju većine tako što će zaštititi manjine u društvu koje su to po bilo kom osnovu kao i privatnu svojinu. Neophodno je obezbediti veću participaciju građana u političkom odlučivanju i promovisati razvoj direktne demokratije i decentralizacije (kao dobar primer može poslužiti Švajcarska). Decentralizacija ima presudnu ulogu – lokalne samouprave trebaju da obuhvate broj građana koji će omogućiti direktnu demokratiju (narodne zborove) i da pri tome budu efikasne; zatim, potrebne su slobodne asocijacije lokalnih jedinica oko određenih zajedničkih projekata i interesa (nestaje potreba za regionima kao suvišnim i skupim birokratskim nivoom). U ekonomskoj sferi može se obezbediti veća participacija sindikata, zaposlenih, potrošača i lokalnih samouprava u upravljanju velikim korporacijama (dobar primer Nemačke), kao i učešće širokih slojeva naroda u vlasničkim prinosima od dividendi i rasta cena akcija na berzi. Značajan podsticaj demokratizaciji ekonomske sfere može da bude i državni program dobrovoljnog zapošljavanja onih koji imaju preduzetnički duh i spremnost na rizik, koji će iskoristiti fond za osiguranje nezaposlenosti kako bi obezbedio početni kapital za radničke kooperative, koje posebno u uslužnom sektoru mogu biti vrlo konkurentne (dobar primer Italije). I naposletku ono što je neosporno, na ovom nivou nauke, tehnološkog napretka i produktivnosti nezamislivo je da bilo koji čovek bude ispod egzistencijalnog minimuma i bez rešenog stambenog pitanja.
--------- jovanpetrovicblog 