Ko plaća poreze?

Ovo pitanje je veoma važno, jer se često stiče utisak u javnosti da kompanije tj. njihovi vlasnici uglavnom plaćaju poreze, te da su oni ti koji obezbeđuju najveći deo sredstava državnom budžetu i samim tim daju značajan doprinos društvu. Isto tako državni službenici i vlast jedne zemlje moraju imati svest o tome ko je njihov stvarni poslodavac i kome moraju polagati račune. Istorija nam također govori o značaju oporezivanja, budući da su i Američka i Francuska revolucija otpočele svoj tok u 18 veku na pitanjima oporezivanja.

Kompanije su zapravo samo poreski agenti koji imaju obavezu da obračunaju i uplate porez, ali to ne znači da one kao pravna lica ili njihovi vlasnici snose teret tog poreza koji su uplatili.

Pravno lice je pravna fikcija pa  samim tim i ne može snositi teret poreza, već teret poreza pada na pleća fizičkih lica tj. građana.  Zakonodavstva pravnim licima nameće obavezu poreskog agenta, zato što je efikasnije i efektnije da porez obračunaju i uplate kompanije nego da to čine pojedinci.

Postoje različite kategorije poreza. Porezi na potrošnju, porezi i doprinosi na zarade, porez na dobit, porez na dohodak itd.

Porezi na potrošnju uključuju porez na promet, porez na dodatu vrednost (PDV), carine i akcize. Za poresku osnovicu se uzima potrošena odn. kupljena vrednost nekog proizvoda ili usluge. To faktički znači da ukoliko je kupac platio proizvod koji kosta 100 eur, on bi morao da na tu poresku osnovicu primeni stopu PDV od npr. 20% i da zatim uplati 20 eur u budžet. Umesto da to čini kupac, obavezu obračuna i uplate PDV vrši kompanija koja mu je prodala proizvod ili uslugu. Preduzeće kada uvozi robu plaća carinu na uvezenu vrednost robe, za tu plaćenu carinu uvećava cenu proizvoda i kupac kada plati taj proizvod, zapravo je platio i carinu. U ovim slučajevima je jasno da porez plaća kupac.

Kada je poreska osnovica zarada radnika , kompanije obračunavaju i uplaćuju poreze i doprinose na zarade.  Ukoliko poslodavac i radnik zaključuju ugovor o radu sa bruto cenom rada, kao sto je uobičajeno u većini zemalja, povećanje poreza i doprinosa na zarade koji padaju na teret radnika, umanjuje njihovu neto platu odn. platu koju dobijaju na ruke. Porezi i doprinosi koji padaju na teret poslodavca, u samom nazivu sugerišu da poreze plaća poslodavac, medjutim, kako ti porezi ulaze u cenu proizvoda, njihovo povećanje može uvećati cenu proizvoda i tada će porez platiti kupac, a ne poslodavac. U slučaju da poslodavac ne poveća cenu proizvodu, kada se povećaju porezi i doprinosi na teret poslodavca, oni bi onda zaista bili na njegov teret, jer bi povećali trošak odn. umanjili dobit. Medjutim, ukoliko on povećanje poreza kompenzuje smanjenjem neto zarade zaposlenima odn. zarade koju oni primaju na ruke, a cenu proizvoda ostavi istu zbog konkurentnosti, onda taj teret poreza pada na zaposlene.

Vlasnici kompanija ulažu kapital da bi ostvarili dobit, pa ukoliko se ona uzme kao poreska osnovica, onda se sugeriše da su ti vlasnici oporezovani.Sasvim je opravdano da država oporezuje dobit preduzeća, jer je i  društvo dalo doprinos stvaranju te dobiti, zbog činjenice da kompanije koriste pravnu sigurnost, infrastrukturu, obrazovanu i zdravu radnu snagu, naučnu delatnost i otkrića, a sve je to finansirano od  strane društva. Dodata vrednost koju stvara preduzeće, rezultat je udruženog rada  i kapitala, ali isto tako i društva koje je obezbedilo kontekst u kome ta organizacija posluje. Prema tome, oporezivanjem dobiti društvena zajednica legitimno prisvaja jedan deo dobiti, u čijem stvaranju je indirektno učestvovala.

Medjutim, izvor svih prihoda i dohodaka (poreskih osnovica), kako vlasnika tako i radnika i države je samo tržište odn. potrošači proizvoda i usluga. Porezi se uvek nalaze u strukturi cene. Ukoliko proizvodi nekih kompanija  nemaju kupce, jasno je da su one bankrot i da nece moći da isplate ni  zarade ni dividende ni poreze. Što u krajnjoj instanci znači da sve ove navedene poreze plaćaju kupci. Rast neke od navedenih poreskih stopa, u praksi može u nekom momentu umanjiti dohodak radnika ili vlasnika preduzeća, tako da to ne utiče na rast cene koju potrošač plaća, međutim, tu je reč samo o preraspodeli dohodka između vlasnika, radnika i države, i ta činjenica o preraspodeli ne menja izvor tog dohodka, a to je potrošač odn. tržište.

Kada kupac kupuje stranu robu, on je faktički dao svoj doprinos da se isplate zarade, dividende i porezi u stranoj državi, i zato se zemlje sa značajnim deficitima tekućeg računa platnog bilansa (zemlje koje imaju značajno veći uvoz od izvoza), sa slabim izvoznim sektorom, nalaze u ozbiljnim poteškoćama. To su po pravilu zemlje koje kao posledicu imaju prezaduženost države, visoku nezaposlenost, a značajnije budžetske prihode mogu da ostvare uglavnom od poreza na potrošnju.

Poreska osnovica dakle može biti kupljena vrednost, dohodak radnika ili dobit i povećanje poreske stope na neku od tih osnovica u prvi mah vrši pritisak na nosioca te poreske osnovice tj. potrošača, radnika ili vlasnika, ali na koga će zaista u praksi pasti teret tog povećanja nije tako jednoznačno. Vlasnici kompanija po prirodi stvari imaju težnju da maksimiziraju profit, radnici putem sindikata teže da očuvaju i uvećaju svoje zarade, a potrošači za svoj novac žele da dobiju maksimalnu vrednost. Prema tome vlasnici će težiti da prebace troškove povećanja poreza na radnike, međutim ukoliko su oni snažno sindikalno organizovani, i ukoliko to nije moguće, onda će tendencija biti da se ti troškovi prebace na teret potrošača,a ako to opet nije moguće zbog konkurencije, moraće da prihvate smanjenu dobit ili da likvidiraju kompaniju. Kod monopolskih i oligopolskih tržišta uvek je jaka tendencija da se rast troškova poreza prebaci na potrošače.

Inflacija odn. rast cena, kao posledica primarne emisije novca za potrebe budžeta, je isto način da se oporezuju potrošači po ravnoj poreskoj stopi. Ukoliko nismo za progresivni poreski sistem, onda je inflacija savršen način da se oporezuju građani, zato sto je izbegavanje poreza nemoguce, a pri tome troškovi skupljanja poreza su skromni, budući da uopšte nije potrebna  poreska služba. Ukoliko vam poslodavac ne podiže platu, onda se vaša realna zarada, zapravo, smanjuje, i to zahvaljujući inflaciji (možete kupiti manje proizvoda). Inflacija kao nacin oporezivanja/smanjenje zarade, može biti skoro neprimećena od strane potrošača/ radnika, posebno ako nije visoka. Međutim, posle nekoliko godina, takva inflacija uzima svoj danak kad je u pitanju kupovna moć potrošača.

Porezi na imovinu i nasledstvo predstavljaju zapravo dvostruko oporezivanje. Ukoliko se oporezuje imovina, onda se već oporezovani dohodak materijalizovan u formi imovine, ponovo oporezuje. Nasuprot tome, ako  neko vec oporezovani dohodak drži kao štedni  depozit u banci, ili čuva u slamarici, onda taj dohodak neće biti oporezovan. Ovakvo oporezivanje može imati opravdanje samo ako je u funkciji progresivnog oporezivanja odn. samo ako se oporezuje akumulirano bogatstvo i tada ovaj porez dobija formu poreza na luksuz.Luksuzne kuće, jahte i automobili najmanje se mogu smatrati produktivnim investicijama, dok na primer štedni depoziti imaju pozitivan makroekonomski efekat.

Poreski režimi, u većini zemalja sa tržišnom privredom, uglavnom su naklonjeni vlasnicima kapitala, pa se poresko opterećenja uglavnom prebacuje na potrošače i radnike, kroz rast oporezivanja potrosnje i zarada (rast PDV i rast poreza i doprinosa na zarade). Isto tako državna potrošnja uz budžetski deficit ima često skrivenu posledicu da se zaduživanjem države i inflatornim oporezivanjem, rasterećuju od poreza korporacije i bogati pojedinci, a kamate postaju značajna stavka budžeta. Isto tako, to što vlast  rasterećuje od poreza bogati sloj i korporacije, ima za posledicu da sadašnje generacije žive na teret  budućih generacija, tako što raubuju postojeću infrastruktura, izgrađene bolnice i škole koje su ostavile prethodne generacije, a u čiju rekonstrukciju će morati da ulažu buduće generacije,  i tako što  im ostavljaju  velike državne dugove. Budući da bogati sloj društva troši neznatan deo svog dohodka, to znači i da je manji deo njihovog dohodka oporezovan porezom na potrošnju, pa je samim tim porez na potrošnju regresivan (što veći dohodak, manje procentualno učešće poreza u dohodku). Da bi ostvarile pravednost u oporezivanju mnoge zemlje, kao npr. SAD, imaju progresivan porez na dohodak građana. Međutim, bogati sloj često iznalazi načine da izbegne taj progresivan porez na dohodak. Takođe i značajnije stope poreza na dobit kompanija bi doprinele većoj pravednosti, medjutim, zbog poreskih utočišta (tax haven), takmičenja između zemalja u privlačenju investicija, poreskih subvencija, kompanije uspešno izbegavaju da plaćaju taj porez.

Poreski sistemi koji brutalno favorizuju bogatu klasu i kompanije, za posledicu imaju ogromnu vrednost keša sklonjenu u poreskim utočištima i slabu agregatnu tražnju, što je prilično dobar recept za ekonomsku krizu i socijalna previranja.  Zbog slabe agregatne (ukupne) tražnje na makro nivou, kompanije imaju strah od investiranja i taj keš sa kojim raspolažu ne koristi se u produktivne svrhe, a sa druge strane imamo strah i nesigurnost širokih slojeva stanovništva, čija  kupovna moć opada. Ova situacija nam pokazuje kako dominacija i slepilo sebičnih interesa, vodi ka autodestrukciji društva.

Problem izbegavanja poreza bogatih kompanija i pojedinaca je moguće efikasno rešiti samo na globalnom nivou, ali za takva rešenja očigledno nije postignut dogovor između najmoćnijih država u svetu.

U Sjedinjenim Američkim Državama, prihodi federalnog budžeta od poreza na dobit su na istorijskom minimumu, što se može videti iz grafika niže.

Corporate tax revenue USA
Federalni prihodi od poreza na dobit kao procenat BDP su na istorijskom minimumu

Efektivne poreske stope na dobit (porez/dobit)  u svetu su često značajno niže od zvaničnih, zato što multinacionalne korporacije imaju snažan politički uticaj u svetu, zemlje se takmiče u trci do dna da bi privikle investicije, pa poreski kodeksi omogućavaju razne privilegije i poreske subvencije korporacijama. U SAD npr., iako zvanične marginalne  poreske stope na dobit dostižu i do 39%, efektivna poreska stopa na dobit je mnogo niža (u periodu 2000-2005 je oko 13%).

Efektivna poreska stopa OECD
Prosečna poreska stopa poreza na dobit (2000-2005)/ Izvor:Center on Budget and Policy Priorities (www.cbpp.org)

Zvanične marginalne poreske stope na dohodak građana u SAD dostižu skoro 40%, medjutim, efektivne poreske stope (porez/dohodak) , zbog poreskih olakšica i odbitaka, već decenijama su oko 20% za najbogatiji 1% stanovništva (klikni ovde).

Progresivna demokratska društva koja imaju efikasnu demokratsku kontrolu poreskog sistema i državnog budžeta, imaju mnogo bolje uslove da dostignu prosperitet i blagostanje. Društva sa nepravednim sistemom oprezivanja, sa sistemom koji proizvodi privilegovanu klasu, sa rasipničkom i korumpiranom državom, osuđena su na izraženu socijalnu nejednakost i bedu.

 

 

 

 

Advertisements

2 thoughts on “Ko plaća poreze?

  1. Bravo kolega, odlican tekst! Potrosac (obican narod) je taj na koga se gotovo uvek prevaljuje porez. I kako onda imati razumevanja prema kompanijama koje drzavi ne izmiruju vec ukalkulisan porez u prodajnoj ceni i naplacen prodajom tih proizvoda potrosacima?!

    Srecan pocetak rada bloga i puno uspeha u buducem radu.

    Sviđa mi se

    1. Miloše, veliko hvala na podršci! Svako ko je počeo da pise blog, verovatno je često sebi postavljao pitanje- ima li smisla da nastavi dalje? Tako da mi vaš komentar daje dodatni motiv za neke nove tekstove. Planirao sam da jednom mesečno objavljujem nove tekstove, jer mi slobodno vreme, nažalost, ne daje mnogo prostora. Primetio sam da na internetu ima mnogo kvalitetnog sadržaja i usamljenih pojedinaca koji ulažu sizifovski napor, ali je prosto neverovatno, koliko malo interesovanja naša javnost pokazuje prema tim nezavisnim izvorima. Moć navike je izgleda toliko snažna, da je nemoguće odoleti dnevnoj dozi masovnih medija. A svi mi znamo da su te informacije sponzorisane i da služe za hipnotisanje masa. Kao dobar primer može poslužiti i ovo pitanje- „Ko plaća poreze?“. Kroz masovne medije se servira informacija kako te poreze plaćaju uspešni biznismeni i bogate kompanije i nikada nećete čuti da ustvari sve te poreze plaća uglavnom običan narod. Nažalost, običan narod nema para da se reklamira na tim medijima, pa samim tim nema ni svoj glas, on je samo predmet za obradu, u korist ovog ili onog interesa. Kompanije su ukalkulisale sve poreze u svoju cenu, i kada im potrošač plati tu cenu, trebaju samo da proslede te poreze u budžet i ništa više. Umesto da to bude normalna praksa u civilizovanom društvu, korporacije se takmiče u dovitljivosti kako da izbegnu uplatu poreza i kako da sakriju te pare na nekom egzotičnom ostrvu. U tome im, nažalost, često pomažu i zakoni, koji izgledaju tako kao da su ih same korporacije pisale. Najgore od svega je, što će to čak naići na odobravanje javnosti, koja je često sa pravom ogorčena na to kako i na koji način se ti poreski prihodi koriste. Kako god da se koriste, od tog poreza se ipak isplaćuju plate učitelja, lekara, profesora, policajaca itd. Nadam se da ćete nastaviti da pratite moj blog. Sve najbolje!

      Sviđa mi se

Ostavite odgovor / Comments

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s